Ivan Tomić je diplomirao na Američkom Koledžu u Solunu na smeru međunarodnih odnosa i diplomatije. Dobitnik je priznanja Willian W. McGrew za najboljeg studenta u generaciji. Bio je učesnik programa Bendžamin Franklin Transatlantik Instituta koji je održan na Univerzitetu u Južnoj Karolini (Wake Forrest University), kao i brojnih seminara o medijaciji i mirnom rešavanju konflikata. Profesionalno iskustvo počeo je u Kancelariji međunarodnog programa za pomoć studentima na Američkom Koledžu, zatim kao asistent predsednika Anatolije. U junu 2014. godine postaje savetnik gradonačelnika Gračanice, a nakon toga politički savetnik zamenika premijera Kosova. Od septembra 2015. Godine, radi u Kosovskoj vladi kao Viši savetnik Premijera i direktor Kancelarije za pitanja zajednica.

 

Kako se osećate na mestu direktora Kancelarije premijera za pitanja zajednica?

– Postati direktor Kancelarije premijera za pitanja zajednica sa 25 godina zvuči u najmanju ruku neverovatno. Pišući istoriju, ostavljamo zavet onima koji dolaze posle nas u nadi da će biti, ako ne mlađi, onda sigurno bolji, umereniji i pravedniji u donošenju odluka i postavljanju standarda.

Šta Vas je preporučilo za ovu poziciju? I da li ste se lako odlučili da se vratite?

– Diplomirao sam na smeru diplomatije i međunarodnih odnosa na Američkom koledžu u Solunu i jedan sam od retkih koji znaju da odu i da pronađu put nazad. Nikada nije lako odlučiti se za povratak, pogotovu ako znate da tamo gde se vraćate, pravda, prosperitet i sloboda odavno ne stanuju. Želja da se vratim i počnem da radim na promenama nikada nije jenjavala u meni, tinjala je i rasplamsala se kada sam godinu dana pre završetka fakulteta upoznao tadašnjeg kandidata za predsednika opštine Gračanica Branimira Stojanovića. U životu se suočite sa određenim odlukama koje su teške, meni je, na svu sreću, odluka da se vratim bila laka jer sam prepoznao jednu iskrenu želju za radom i promenama u njegovim očima i to je bio trenutak kada sam shvatio da je vreme. Vreme da se vratim, počnem da radim i pozitivnim primerom pokažem da je sve moguće ukoliko imate čisto srce i iskrenu nameru da pomažete ljudima da opstanu na ovim prostorima.

Kako procenjujete trenutnu situaciju?

– Trenutak je istorijski, ja ne pamtim ‘mir’ sa ovoliko sukoba niti ovoliko sukoba zarad sitnog profitiranja politikanata na uštrb onih čija egzistencija se svakodnevno dovodi u pitanje. Mala je ovo bara za toliko krokodila. Ako radite neki javni posao, osim škole koja je neophodna (a koju mnogi u ovom poslu na ovim prostorima nemaju ili su je stekli ‘lakšim’ putem), morate da imate osećaj da ste tu zbog ljudi i da bez ljudi isti nema smisao. Svakodnevno mladi ljudi odlaze, a nesloga samo dodatno olakšava posao onima koji nas ovde ne žele. Nažalost, ostalo nas je taman toliko da posle nas ne ostane niko, a da li ćemo ostati i opstati zavisi isključivo od našeg rada i zalaganja na terenu.

Kakvi su Vam utisci nakon trogodišnjeg angažmana na ovoj poziciji?

– Za tri godine koliko sam već u ovom poslu, mogu da se pohvalim da sam imao samo jedan godišnji odmor od pet dana i možda desetak dana preležanih zbog bolesti. Ostalo sam proveo uglavnom radno, često zanemarujući privatan život i porodicu. Subote i nedelje nikada ne postoje i uglavnom se provode u onim sredinama i sa onim ljudima do kojih ne stignemo tokom radnih dana kada ima previše obaveza u kancelariji. Kancelarija za pitanja zajednica, na čijem sam čelu od septembra 2015. godine, je deo kabineta premijera i na osnovu koalicionog sporazuma koji je napravljen sa listom Srpska, ovo mesto je ponovo pripalo nekome iz redova srpske zajednice. Uz ovu funkciju dolazi i funkcija višeg savetnika premijera za zajednice, koja je ovom prilikom meni bila uskraćena bez obrazloženja, i pripala mi je funkcija savetnika premijera i direktora Kancelarije za pitanja zajednica.

Koji je mandat kancelarije za pitanja zajednica? Da li ste zadovoljni postignutim?

– Kancelarija za pitanja zajednica ima mandat da prati implementaciju zakona o zajednicama (bez mehanizma da utiče na primenu istih), da izveštava premijera o pitanjima koja su bitna za zajednice (ponovo bez garancija da se to zaista predstavi premijeru i pronađe rešenje), kao i da se učestvuje u procesu izrada politika za zajednice unutar vlade i nadležnih ministarstava. Pored svega toga, Kancelarija raspolaže budžetom od oko milion evra svake godine kojim se raspolaže na osnovu programa za zajednice kao i prioritetima unutar osam zajednica kao i onih koji imaju tendenciju da se priključe ovoj grupi. Balansirati između političkih predstavnika svake zajednice, njihovih poslanika, parlamentarnih lista, zamenika ministara, kabineta premijera, opština, predstavnika nevladinih organizacija, medija, kao i predstavnika međunarodne zajednice, nije nimalo lak zadatak i gotovo je nemoguće udovoljiti svima. Neki to razumeju, a neki i ne. Lako je nositi se sa pritiskom kada znate prioritete i kada ste sigurni u odluke koje donosite svakodnevno, gledajući da nikome ne naškodite a da pomognete što je više ljudi i grupacija moguće sa više nego skromnim budžetom. Sa te strane mogu da budem više nego zadovoljan svime što je urađeno, jer sve što sam radio je bilo transparentno, medijski ispraćeno i u skladu sa zakonima, što je suštinski najvažnije.

Kako izgleda procedura odobrenja grantova i koliko traje? Na koje projekte ste posebno ponosni?

– Da bi bilo koji zahtev bio odobren, potrebno je završiti više nego zahtevnu proceduru kako bi došli do krajnjih korisnika donacija i grantova. Ukoliko se ne radi o konkursu za podršku nevladinom sektoru ili medijima, svaki zahtev koji dolazi do mene biva stavljen na komisiju koja je formirana od tri člana različitih vladinih kancelarija koja zaseda jednom mesečno. Tu zahtevi prolaze evaluaciju prioritetnosti, i u mnogim slučajevima, dolazi do terenskog obilaska kako bi se utvrdilo faktičko stanje i napravio izveštaj. Nakon komisije, spisak odobrenih projekata odlazi do kabineta premijera gde šef kabineta vrši dodatnu proveru slučajeva koji su odobreni. Nakon toga, izmenjena ili ista lista se šalje Sekretaru vlade koji daje odobrenje da pravna kancelarija proveri dokumenataciju i napravi odluke koje potpisuje zamenik premijera. Kada odluke stignu do zamenika premijera, one prolaze dodatnu proveru projekata i zahteva, nakon čega potpisane odluke odlaze u finansije gde se registruju u trezoru i isplaćuju. Čitav proces ume da traje i više od dve nedelje, što je sa jedne strane dobro, jer smo na taj način sigurni da novac neće završiti u pogrešnim rukama, kao i da se on troši racionalno. Jako često je neophodno ubediti kabinet premijera da prihvati određeni projekat ili odobri neki zahtev, i sa te strane mislim da sam uradio više nego odličan posao za sve zajednice. Najteže je bilo odobriti infrastrukturne projekte, za koje sam se izborio zajedno sa zamenikom premijera Branimirom Stojanovićem, i na koje sam jako ponosan. Ne postoji veće zadovoljstvo u ovom poslu nego izgraditi i ostaviti nešto iza sebe, još ako je to u onim sredinama u kojima se danas najteže živi, onda sve to ima jednu posebnu draž. Povratak jeste bitan, ali opstanak je bitniji. Ukoliko ne uspemo da obezbedimo bolje i kvalitetnije uslove za život ljudima koji su još uvek ovde, i oni će otići, a povratak će biti besmislen.

Kako ocenjujete svoj rad u prethodnih godinu dana? Da li ste zadovoljni rezultatima?

– Što se tiče rezultata u toku prethodnih godinu dana, a uzimajući u obzir sve političke sukobe, nemire, probleme koje imam unutar vlade i manjak sluha za moje prioritete, mišljenja sam da su moji rezultati daleko veći od očekivanih od strane sujetnih ljudi i ‘nevernih Toma’ koji su iz prikrajka jedva čekali da se okliznem i izgorim ovako ‘mlad i neiskusan’. Žao mi je što sam ih razočarao i pokazao da i mladi ljudi mogu da se nose sa problemima i da ih aktivno rešavaju. Obrazovanje, ljudskost i marljivost nikada ne izlaze iz mode. Takvih ljudi se zaista vredi plašiti.

Da li ste se temeljno pripremali za preuzimanje ove odgovorne funkcije? Kakvi su Vas izazovi sačekali? Da li ste nečim posebno pozitivno ili negativno iznenađeni?

– Na početku svog mandata napravio sam detaljnu analizu svega što je urađeno u prethodnih nekoliko godina i video šta je to što treba da se nastavi kako bi se održao određeni kontinuitet koji je neophodan za funkcionisanje Kancelarije.
Jedna od prvih stvari koju sam uradio kao direktor bio je nastavak projekta stažiranja (100.000 evra) koji finansira ambasada Kraljevine Norveške na Kosovu, a implementira Kancelarija za pitanja zajednica. Naime, stotinu stažista dobija priliku da provede šest meseci u nekoj instituciji na poslu koji odgovara njihovom obrazovnom profilu i na taj način uđe u sistem i preporuči sebe za neki posao u budućnosti. Po prvi put smo proporcionalno raspodelili mesta gde je 49 pripalo Srbima, a 51 mesto pripadnicima ostalih zajednica, proporcionalno njihovoj zastupljenosti u parlamentu. Proces prijavljivanja i odabiranja kandidata je bio transparentniji nego ikada, što govori i broj od oko 900 aplikacija koje smo , primili i više od 500 intervjua kako bi se odabrali oni koji to zaista zaslužuju. Pored političkog pritiska sa svih strana i pretnji koje sam primao od strane onih koji su navikli da tako zamazuju oči svojim simpatizerima kojima su ostali ‘dužni’ posle izbora, a kojima su nesposobni da iako na funkcijama stvore mogućnost da se zaposle. Mislim da sam istrajao i nisam podlegao takvim pritiscima jer onog trenutka kada budem morao da se povinujem ličnim prohtevima i učestvujem u daljem nepotizmu unutar srpske zajednice, istog trenutka ću napustiti funkciju, jer mi je cilj da čiste savesti odem sa iste. Zbog toga, ovaj program dobija dalju podršku Norveške ambasade i naredne godine planiramo sledeći krug stažiranja koji će pretrpeti određene izmene i biti bolji i uspešniji nego prethodni. Srpski i albanski jezik će biti obavezni tokom šest meseci stažiranja, kao i časovi o radu i mandatima institucija kako bi stažisti dobili sveobuhvatno znanje i stekli dodatne veštine i jezičke sposobnosti.
Učenje albanskog jezika je do skoro bilo nepopularno među Srbima. Međutim, kako vreme odmiče, jasno se pokazuje potreba i za ovom veštinom, jer donosi veću prednost prilikom razgovora i pregovora sa Albancima. Kao komšije i kao ljudi, moramo da pronađemo način da živimo i radimo zajedno zbog zajedničke budućnosti i budućnosti naše dece. Vremena i okolnosti su takva da jednostavno moramo da naučimo i albanski, i ne postoji alternativa tome. Naše generacije nisu krive za rat i zbog toga ne treba da postoje prepreke u pronalaženju motiva da se slažemo i gradimo bolje i naprednije evropsko društvo kakvo i zaslužujemo. Samo mi koji smo na kakav takav način osetili rat znamo da ne želimo još jedan i znamo da ne želimo da naša deca imaju loše uslove za školovanje. Želimo sredinu u kojoj može da se živi bezbedno, da se radi i stvara i da se rađaju deca. U tom smislu, razlike između Srba i Albanaca ne postoje.

Kakve ste još novine uveli otkako ste preuzeli ovu dužnost? Kakvi su Vam dalji planovi?

– Ponosan sam takođe na proces verifikacije diploma koji je započeo tokom mog rukovođena Kancelarijom. Za samo četiri meseca uspeo sam da okupim međunarodu zajednicu, rukovodstvo Fakulteta i popričam sa svima kako bi se pronašlo prihvatljivo rešenje koje neće zadirati u integraciju fakulteta u kosovski obrazovni sistem. Proces se ni na koji način ne bavi integracijom, već isključivo izdavanjem potvrda studentima da su legalno stekli diplomu, odnosno da je ona zaista izdata od strane Prištinskog Univerziteta sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Nažalost niko se nije obiljnije pozabavio proučavanjem efekta nepriznavanja diploma u proteklih 17 godina i brojem mladih koji su zbog nemogućosti da se zaposle svoju sreću morali da potraže u centralnoj Srbiji ili inostranstvu. Svestan sam činjenice da proces nije savršen, ali stojim iza toga da sam tražio maksimum svega što je bilo na stolu, da bih na kraju dobio minimum onoga što je moguće u ovom trenutku. Proces kao takav ne obuhvata period od 1999. do 2001. godine, kao ni trogodišnje škole koje funkcionišu na Kosovu i Metohiji i dan danas. To je nešto čime ću aktivno da se bavim već početkom godine kako bi proces bio potpun i kako bi svaki mlad čovek imao jednako pravo da živi i radi na Kosovu i Metohiji.

Kako funkcioniše taj proces verifikacije diploma i koliko dugo traje?

– Trenutno funkcionišu tri kancelarije u S. Mitrovici, Gračanici i Ranilugu, sa tendencijom da se otvore u još nekim mestima kako bi bili dostupniji i pristupačniji svima. Ono što je važno napomenuti jeste da je potvrda o validnosti diplome priznata od strane institucija i kompanija, i oni su u obavezi da kvalifikacije diplomaca tretiraju kao jednake sa kvalifikacijama njihovih kolega koji su diplomirali na nekom od fakulteta na Kosovu. Do sada je verifikovano oko 150 diploma, najviše sa pravnog i medicinskog fakulteta, i ti mladi ljudi danas mogu da polažu pravosudne ispite i dobiju medicinske licence za rad na Kosovu. Čitav proces je prilično jednostavan, neophodno je prikupiti neku osnovnu dokumentaciju koja se dostavlja opštini, gde se i popunjava aplikacija, zatim se taj zahtev prosleđuje Sekretarijatu koji se nalazi u ministarstvu obrazovanja, gde se i zavodi. Nakon toga, zahtev se prosleđuje medijatoru u procesu, odnosno međunarodnoj nevladinoj organizaciji ECMI koja to šalje na Univerzitet odakle dobijamo jednostavnu potvrdu na kojoj oni zaokruže DA ili NE, čime se potvrđuje validnost diplome. Na kraju nezavisna komisija potpisuje potvrdu koja se prosleđuje studentu. Čitav proces traje 30 dana.

Koji su projekti od najvećeg značaja, po Vašem mišljenju? Na koje ste posebno ponosni?

– Najvidljiviji trag na čitav moj rad će svakako ostaviti infrastrukturni projekti koje smo implementirali. Ono što bih istakao jeste da nisam gledao da jačam opštine koje već koliko toliko imaju određene budžete, već mi je glavni fokus bio na one sredine gde Srbi nisu većina, odnosno one sredine koje su prethodne vlasti zanemarivale. Ove godine smo renovirali Dom kulture u Prilužju (43.000 evra)koji će uskoro poneti jedno znamenito ime koje je učinilo mnogo za srpski narod na Kosovu i Metohiji tokom najtežih vremena. Takođe, renovirali smo centar Velike Hoče i dobrim delom sanirali rečno korito (53.000 evra). Izgrađen je aneks školi u Plemetini (60.000 evra), a izgradnja balon sale u Gornjem Kuscu (54.000 evra) će do februara biti gotova. Ukupno smo za ove projekte izdvojili oko 200.000 evra, i oni su nemi svedoci mog rada za očuvanje stanovništva u tim krajevima.
Izrazito sam ponosan na oko 150 individualnih slučajeva kojima smo pomogli kroz građevinski materijal, plaćanje troškova lečenja, socijanlne pomoći, podizanje kapaciteta u vidu poljoprivrednih mašina, unapređivanje biznisa. Mali Dragan Stanojević iz Grnčara i Stefan Tomić iz Donje Gušterice su pobedili rak. Baka Gospođinka je dobila televizor nakon 17 godina samačkog života u Babljaku, baka Kata Petanić, inače jedina preostala Srpkinja u Donjem Petriču, je dobila novu veš mašinu, dok baka Snežana ne mora da brine oko toga kako da preživi zimu u limenoj garaži, jer smo joj obezbedili stambeni kontejner, a naredne godine planiramo da joj izgradimo kuću.
Takođe, podržali smo proslave nacionalnih dana Bošnjaka, Goranaca, Roma, Aškalija, Egipćana, Turaka i Crnogoraca, koji još uvek nisu ušli u ustav kao zajednica. Za ove namene smo odvojili ukupno 115.000 evra.
Povodom Novogodišnjih praznika, organizovali smo predstave i podelu paketića za najugroženije srpske sredine, po prvi put u poslednjih 15 godina. Dečiji teatar Geto je besplatno odigrao predstavu „Pesnik je kriv za sve“. Paketići su podeljeni u Goraždevcu (gde smo okupili decu iz Prizrena, Peći, Kline, Velike Hoče), zatim u Stanišoru (za decu iz najudaljenijih srpskih sredina iz opštine Novo Brdo), i u Prilužju (za decu iz Prilužja, Plemetine, Babinog Mosta, Graca, Gojbulje, i ostalih sredina iz ovog kraja). Takođe, paketići su podeljeni romskoj deci u južnoj Mitrovici, kao i školi sa posebnim potrebama koju pohađaju albanska deca. Ukupno je podeljeno 2300 paketića i vrednost projekta je 12.650 evra. Za pravoslavnu novu godinu, podeljeni su paketići u obdaništima i predškolskim ustanovama u opštini Gračanica, i vrednost ovog projekta je iznosila 8.200 evra. Istu tradiciju nastavljamo i ove godine.
Pored svega toga, uspeli smo da podržimo veliki broj medija nevećinskih zajednica (oko 300.000 evra), kao i štampanje nekoliko knjiga, među kojima se ističe knjiga Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“. Često je bilo nerazumevanja za takve i slične projekte, ali jednim upornim i predanim radom smo uspevali da dođemo do krajnjeg cilja, što je suštinski bilo najvažnije.
Sa UNDP-om smo uspešno realizovali projekat „Brzi odgovor“. Projekat se sastoji iz sledećih komponenti: podrška malim podrodičnim biznisima u poljoprivredi (75.000 evra), podrška NVO sektoru (20.000 evra), i brz odgovor na probleme zajednica (55.000 evra). Projekat je u poslednjoj fazi realizacije i čitava dokumentacija, kao i uspešne priče, će biti objavljene u dokumentarcu koji planiramo da snimimo zajedno sa šefom misije.
Na kraju, poslednje u nizu ali ne i najmanje važno, jesu i projekti koji se tiču omladine, kulture i sporta. Više od 30 organizacija je podiglo svoje kapacitete i započelo ozbiljniji rad sa omladinom i organizovanjem događaja za mlade. Dolazili su nam u goste Milan Vasić, Milan Kalinić, Dragan Marinković Maca, Van Gog, Partibrejkersi, Crvena Zvezda, i mnogi drugi, upravo aktivnostima koje je podržala Kancelarija. Nastavljeno je pevačko takmičenje „Moja prva šansa“, na desetine fudbalskih, atletskih, odbojkaških, košarkaških i teniskih klubova je dobilo novu opremu, škole su dobile nove table i koševe, kulturno umetnička društva nove nošnje, kao i priliku da se takmiče širom Balkana. Ponosan sam na mlade atletičare iz Prilužja koji se takmiče širom Balkana, i uvek nam se vraćaju sa medaljom, kao i na tenisere koji igraju za teniski klub Gračanica i koji od 2011. godine drže prvo mesto na Kosovu. Pomogli smo pozorišni festival „Joakim Vujuć“, kao i film „Sporazum“ koji je inače prvi igrani film koji je sniman na Kosovu i Metohiji posle rata. Za ove aktivnosti je utrošeno oko 400.000 evra.

Kakvi su Vam planovi za narednu godinu?

– Lista stvari koje su urađene za samo godinu dana, sa više nego skromnim budžetom, je po meni impozantna. Nisam od onih koji pišu i govore hvalospeve o sebi i svom radu, ali zato su rezultati tu da posvedoče o tome. Za narednu godinu imam mnogo planova, od podizanja kapaciteta unutar Kancelarije, do novih programa i projekata koji će se baviti animiranjem i zapošljavanjem omladine. Pre svega planiram da se okružim mladim i pametnim ljudima koji će moći da mi pomognu u vođenju Kancelarije svojim znanjem u određenim oblastima. Uspostavićemo bolju komunikaciju sa ministarstvima čije nadležnosti se podudaraju sa zahtevima koji nam pristižu kako bi imali bolju koordinaciju i kako bi ih ‘motivisali’ da svoj posao rade bolje. Veoma često, Kancelarija podržava zahteve i projekte koji bi u načelu trebalo da budu podržani od strane njih.
Nastavićemo dobru saradnju sa međunarodnom zajednicom, a posebno sa ambasadom Kraljevine Norveške koja je bila naš najveći prijatelj i neko ko je podržavao naše inicijative i ideje na svaki način. Sa ambasadom ćemo razviti programe zapošljavanja omladine kroz različite programe subvencionisanog zapošljavanja, kao i donacijama za bavljenje privatnim poslovima. Ono što će za nas biti najvažnije jeste njihova podrška u „motivisanju“ institucija i javnih kompanija da ispoštuju ustavni minimum od 10% zajednica, i od toga nećemo odstupati. Samo tražimo da se zakon poštuje, a ukoliko se već ne poštuje, neka ovo pitanje izbace iz Ustava i zakona, pa onda nećemo više insistirati na poštovanju istog. Pored tog zakona, tu je i zakon o upotrebi jezika, ali i mnogi drugi koji se tiču zajednica, a koji svoju primenu na terenu još uvek čekaju. Radićemo na mehanizmima koji bi osigurali primenu istih.
Razočaran sam i bezbedonosnim stanjem, ali to je pitanje koje ćemo, nadam se, rešiti početkom godine zapošljavanjem Srba u policijsku službu u najnestabilnijim sredinama. Na taj način, možda nećemo sprečiti incidente, ali će se narod sigurno osećati bezbednije i zaštićenije. Ove godine smo takođe postavili kamere u Goraždevcu, i od tada tamo nismo videli niti jedan incident. Pored nadzornog sistema, neophodno je poboljšati i infrastrukturu u vidu boljeg ograđivanja imanja, što je takođe još jedna mogućnost koju treba ispitati, jer je nemoguće svuda instalirati nadzorni sistem.
Planiram da imam mesec rotirajuće kancelarije gde ću provoditi po jedan dan u različitim mestima, gde ću moći da saslušam probleme ljudi i probati da nađem način za njihovo rešavanje. Nastavićemo da pomažemo individualne slučajeve, ali i da podržavamo nevladin sektor, kao i medije koji su danas jedni od najugroženijih u svojoj profesiji na Kosovu.
Nisam bio postavljen da se bavim politikom na ovoj poziciji, tako da ću nastojati da se ne bavim njome ni u budućnosti. Nije bitno ko pripada kojoj struji ili stranci, iako je to ovde mnogima bitno, oni će nastojati da rade stvari kako su navikli da ih rade, a ja ću gledati ispred sebe i u budućnost ove dece. Negde u budućnosti ćemo se sastati i videti ko je uradio koliko. Ja ću stajati uspravno i podignute glave, znajući da sam svaki atom svoje snage potrošio za dobrobit društva, a ne na sopstvenu dobrobit. Tu ćemo se razlikovati i tu će biti neslavan kraj onih slabo pismenih i sirovih političara zbog kojih ovaj narod na Kosovu i Metohiji i dan danas pati i trpi.
(Izvor: B92 / Naš plan)