Заменик премијера Бранимир Стојановић присуствовао је догађајима којима је обележена тринаеста година од мартовског насиља. На академији која је одржана у Дому културе у Грачаници поручио је да упркос свему и данас, на истом месту, стојимо подигнутих глава, решени да на рушевинама и згариштима подижемо нове грађевине, и да поред старих постављамо и нове темеље.

„Као народ који има велико трајање на овом простору, памтимо многе завршне и коначне ударце, али памтимо и да након сваког од тих страдања и голгота увек долази васкрснуће и да оно што је за зликовце био наш крај, за нас био наш нови почетак,“ поручио је Стојановић и додао да је 17. марта 2004. године „требало да нам задају коначан ударац за све оно што нису успели да униште у периоду од 1998. до 2000. године“.

„Све оно што нису спалили, протерали, срушили, то су хтели да тада ураде. Оно што прећуткују и што крију они који би требало да гоне зликовце је да је то сасвим сигурно била организована акција, добро координисана са прецизним планом мете. Многе су институције и медији у томе саучествовали, много је људи у томе учествовало, премало је нажалост оних који су на било који начин одговарали. Било је потребно неколико дана попалити и порушити таман толико да остане само оно што би могло да се преименује, да остане само оно што би могли да прикажу као своје или макар као несрпско, па нека се зове како год“.

Стојановић је истакао да су тада порушили и попалили таман толико да ако неко неким чудом и остане да никад не помисли и дрзне се да подигне глас, да промоли главу ван свога скровишта, да му не падне на памет да помисли да треба да буде раван са другима и да је право да дишемо заправо великодушан поклон оних који нас мрзе.

„А ми ето и даље стојимо ту на истом месту подигнуте главе и гласа довољно јаког да нас сви добро чују, да нас чују и да нас разумеју, да нећемо да ћутимо и да се кријемо, већ ћемо с Божјом помоћу на згариштима подићи нова огњишта, да ћемо поред старих поставити нове темеље. То што је много згаришта само значи да нас чека велики посао, а ми се посла никада нисмо бојали. Ми нити смо желели нити желимо да било шта срушимо. Нека би нам Бог дао да живот проведемо обнављајући и градећи, има ли сретнијег и бољег посла. Ми смо своју лекцију научили, ми смо грешке претходних генерација отуђених од Бога, отуђених од себе самих, платили. Надам се да су и они који су нас мучили тада, а неки и сада сакривени у јагњећој кожи чекају прилику да наставе тај посао, да су научили да је зло лош занат, да не призивају неман из пакла да устане и храни се животима невиних, јер кад једном устане можда се нахрани и онима који су je у наше животе и призвали“.

Стојановић је са окупљенима на академији поделио и своје искуство, искуство средњошколца, у хладној ноћи на стражи.

„17. март који сам доживео 2004. године и ког се сећам је онај када смо ја и моји вршњаци престали да будемо дечаци и по убрзаном поступку морали да одрастемо. Све је почело тако што смо ми ученици Гимназије у Лапљем Селу са другим средњошколцима, заједно са својим професорима организовали протест поводом напада на нашег друга Јовицу Ивића 15, марта. Тог 16. марта смо се окупили у Чаглавици на месту где је пуцано на Јовицу и онда смо се договорили да се окупљамо сваког дана док се не открију починиоци тог напада. Окупили смо се и 17. марта. Окупили смо се сви заједно и онда смо могли да гледамо како се побеснела неман жедна крви искезила на нас. Тог је дана најавила да долази по нас. Нисмо знали којим ће редом доћи у наше домове, домове које смо једва формирали након прогона из својих кућа, након завршетка бомбардовања. У истим кућама у којима ни дим није успео да остави трагове на новим оџацима. Некако смо и ту били непожељни… Тих дана смо ја и моји другови престали да будемо дечаци, морали смо да по убрзаном животном курсу одрастемо. Нисмо то желели, али то и није била ствар нашег избора. Разбибригу и дружење по спортским игралиштима заменили смо ноћним стражама по ободима својих села, засеока и дворишта… Чекали смо ону исту неман коју смо видели 17. марта на Ветернику пред Чаглавицом. Сећам се тих хладних ноћи… ледених лица наших очева док нам дају инструкције којим путем да бежимо ако не могадну да нас одбране. Биле су то дуге ноћи“.

Сећајући се свега што се тада догодило, сећајући се мартовских жртава, Стојановић је подсетио и на убиство седамнаестогодишњег дечака, Димитрија Поповића, који је убијен само три месеца након погрома.

„Неки од нас су имали среће да им то зло не дође на кућни праг тих дана. Многи нису. Неки су од нас одрасли. Некима је на жалост и то право одузето, јер је то зло, иако је обишло тих дана нашу Грачаницу, дошло неколико месеци касније и отргло од наших живота нашег друга Димитрија Поповића. И тих дана смо схватили. Схватили смо да морамо да будемо истрајни и упорни, да наставимо да се боримо, да крај није онда када нам кажу они који нас мрзе, већ онда када на крају пристанемо. Много је једа у нашим животима, али ми у глави ових дана одзвања мисао коју је са мном поделио један драги пријатељ, а која је можда упућена и свима нама. Руски конзул Јеремија Гагић одговарајући 1830. године новоизабраном владики Петру Петровићу Његошу на његовом писму у коме се жали на околности у којима се нашао, одговара речима: У вашој кући нити будите мед да вас не размажу, нити будите јед да се од вас не отрују“.

Своје излагање на Академији „Да се не заборави“ у организацији Удружења киднапованих и несталих, Стојановић је завршио речима: “Праштамо, памтимо, настављамо да живимо! Нека је вечна слава свим страдалницима косовскометохијским“.

Обележавање годишњице мартовског насиља над Србима започело је окупљањем и поменом у манастиру Грачаница, поворком главном улицом до Дома културе и полагањем белих ружа испред уметничке инсталације „Мисинг“, на којој се налазе фотографије несталих лица. А у галерији Дома културе отворена је изложба „Насликај ми Призрен“.

 

Извор: Наш план