Zamenik premijera Branimir Stojanović prisustvovao je događajima kojima je obeležena trinaesta godina od martovskog nasilja. Na akademiji koja je održana u Domu kulture u Gračanici poručio je da uprkos svemu i danas, na istom mestu, stojimo podignutih glava, rešeni da na ruševinama i zgarištima podižemo nove građevine, i da pored starih postavljamo i nove temelje.

„Kao narod koji ima veliko trajanje na ovom prostoru, pamtimo mnoge završne i konačne udarce, ali pamtimo i da nakon svakog od tih stradanja i golgota uvek dolazi vaskrsnuće i da ono što je za zlikovce bio naš kraj, za nas bio naš novi početak,“ poručio je Stojanović i dodao da je 17. marta 2004. godine „trebalo da nam zadaju konačan udarac za sve ono što nisu uspeli da unište u periodu od 1998. do 2000. godine“.

„Sve ono što nisu spalili, proterali, srušili, to su hteli da tada urade. Ono što prećutkuju i što kriju oni koji bi trebalo da gone zlikovce je da je to sasvim sigurno bila organizovana akcija, dobro koordinisana sa preciznim planom mete. Mnoge su institucije i mediji u tome saučestvovali, mnogo je ljudi u tome učestvovalo, premalo je nažalost onih koji su na bilo koji način odgovarali. Bilo je potrebno nekoliko dana popaliti i porušiti taman toliko da ostane samo ono što bi moglo da se preimenuje, da ostane samo ono što bi mogli da prikažu kao svoje ili makar kao nesrpsko, pa neka se zove kako god“.

Stojanović je istakao da su tada porušili i popalili taman toliko da ako neko nekim čudom i ostane da nikad ne pomisli i drzne se da podigne glas, da promoli glavu van svoga skrovišta, da mu ne padne na pamet da pomisli da treba da bude ravan sa drugima i da je pravo da dišemo zapravo velikodušan poklon onih koji nas mrze.

„A mi eto i dalje stojimo tu na istom mestu podignute glave i glasa dovoljno jakog da nas svi dobro čuju, da nas čuju i da nas razumeju, da nećemo da ćutimo i da se krijemo, već ćemo s Božjom pomoću na zgarištima podići nova ognjišta, da ćemo pored starih postaviti nove temelje. To što je mnogo zgarišta samo znači da nas čeka veliki posao, a mi se posla nikada nismo bojali. Mi niti smo želeli niti želimo da bilo šta srušimo. Neka bi nam Bog dao da život provedemo obnavljajući i gradeći, ima li sretnijeg i boljeg posla. Mi smo svoju lekciju naučili, mi smo greške prethodnih generacija otuđenih od Boga, otuđenih od sebe samih, platili. Nadam se da su i oni koji su nas mučili tada, a neki i sada sakriveni u jagnjećoj koži čekaju priliku da nastave taj posao, da su naučili da je zlo loš zanat, da ne prizivaju neman iz pakla da ustane i hrani se životima nevinih, jer kad jednom ustane možda se nahrani i onima koji su je u naše živote i prizvali“.

Stojanović je sa okupljenima na akademiji podelio i svoje iskustvo, iskustvo srednjoškolca, u hladnoj noći na straži.

„17. mart koji sam doživeo 2004. godine i kog se sećam je onaj kada smo ja i moji vršnjaci prestali da budemo dečaci i po ubrzanom postupku morali da odrastemo. Sve je počelo tako što smo mi učenici Gimnazije u Lapljem Selu sa drugim srednjoškolcima, zajedno sa svojim profesorima organizovali protest povodom napada na našeg druga Jovicu Ivića 15, marta. Tog 16. marta smo se okupili u Čaglavici na mestu gde je pucano na Jovicu i onda smo se dogovorili da se okupljamo svakog dana dok se ne otkriju počinioci tog napada. Okupili smo se i 17. marta. Okupili smo se svi zajedno i onda smo mogli da gledamo kako se pobesnela neman žedna krvi iskezila na nas. Tog je dana najavila da dolazi po nas. Nismo znali kojim će redom doći u naše domove, domove koje smo jedva formirali nakon progona iz svojih kuća, nakon završetka bombardovanja. U istim kućama u kojima ni dim nije uspeo da ostavi tragove na novim odžacima. Nekako smo i tu bili nepoželjni… Tih dana smo ja i moji drugovi prestali da budemo dečaci, morali smo da po ubrzanom životnom kursu odrastemo. Nismo to želeli, ali to i nije bila stvar našeg izbora. Razbibrigu i druženje po sportskim igralištima zamenili smo noćnim stražama po obodima svojih sela, zaseoka i dvorišta… Čekali smo onu istu neman koju smo videli 17. marta na Veterniku pred Čaglavicom. Sećam se tih hladnih noći… ledenih lica naših očeva dok nam daju instrukcije kojim putem da bežimo ako ne mogadnu da nas odbrane. Bile su to duge noći“.

Sećajući se svega što se tada dogodilo, sećajući se martovskih žrtava, Stojanović je podsetio i na ubistvo sedamnaestogodišnjeg dečaka, Dimitrija Popovića, koji je ubijen samo tri meseca nakon pogroma.

„Neki od nas su imali sreće da im to zlo ne dođe na kućni prag tih dana. Mnogi nisu. Neki su od nas odrasli. Nekima je na žalost i to pravo oduzeto, jer je to zlo, iako je obišlo tih dana našu Gračanicu, došlo nekoliko meseci kasnije i otrglo od naših života našeg druga Dimitrija Popovića. I tih dana smo shvatili. Shvatili smo da moramo da budemo istrajni i uporni, da nastavimo da se borimo, da kraj nije onda kada nam kažu oni koji nas mrze, već onda kada na kraju pristanemo. Mnogo je jeda u našim životima, ali mi u glavi ovih dana odzvanja misao koju je sa mnom podelio jedan dragi prijatelj, a koja je možda upućena i svima nama. Ruski konzul Jeremija Gagić odgovarajući 1830. godine novoizabranom vladiki Petru Petroviću Njegošu na njegovom pismu u kome se žali na okolnosti u kojima se našao, odgovara rečima: U vašoj kući niti budite med da vas ne razmažu, niti budite jed da se od vas ne otruju“.

Svoje izlaganje na Akademiji „Da se ne zaboravi“ u organizaciji Udruženja kidnapovanih i nestalih, Stojanović je završio rečima: “Praštamo, pamtimo, nastavljamo da živimo! Neka je večna slava svim stradalnicima kosovskometohijskim“.

Obeležavanje godišnjice martovskog nasilja nad Srbima započelo je okupljanjem i pomenom u manastiru Gračanica, povorkom glavnom ulicom do Doma kulture i polaganjem belih ruža ispred umetničke instalacije „Mising“, na kojoj se nalaze fotografije nestalih lica. A u galeriji Doma kulture otvorena je izložba “Naslikaj mi Prizren”.

 

Izvor: Naš plan