Иван Томић је дипломирао на Америчком Колеџу у Солуну на смеру међународних односа и дипломатије. Добитник је признања Willian W. McGrew за најбољег студента у генерацији. Био је учесник програма Бенџамин Франклин Трансатлантик Института који је одржан на Универзитету у Јужној Каролини (Wake Forrest University), као и бројних семинара о медијацији и мирном решавању конфликата. Професионално искуство почео је у Канцеларији међународног програма за помоћ студентима на Америчком Колеџу, затим као асистент председника Анатолије. У јуну 2014. године постаје саветник градоначелника Грачанице, а након тога политички саветник заменика премијера Косова. Од септембра 2015. Године, ради у Косовској влади као Виши саветник Премијера и директор Канцеларије за питања заједница.

 

Како се осећате на месту директора Канцеларије премијера за питања заједница?

– Постати директор Канцеларије премијера за питања заједница са 25 година звучи у најмању руку невероватно. Пишући историју, остављамо завет онима који долазе после нас у нади да ће бити, ако не млађи, онда сигурно бољи, умеренији и праведнији у доношењу одлука и постављању стандарда.

Шта Вас је препоручило за ову позицију? И да ли сте се лако одлучили да се вратите?

– Дипломирао сам на смеру дипломатије и међународних односа на Америчком колеџу у Солуну и један сам од ретких који знају да оду и да пронађу пут назад. Никада није лако одлучити се за повратак, поготову ако знате да тамо где се враћате, правда, просперитет и слобода одавно не станују. Жеља да се вратим и почнем да радим на променама никада није јењавала у мени, тињала је и распламсала се када сам годину дана пре завршетка факултета упознао тадашњег кандидата за председника општине Грачаница Бранимира Стојановића. У животу се суочите са одређеним одлукама које су тешке, мени је, на сву срећу, одлука да се вратим била лака јер сам препознао једну искрену жељу за радом и променама у његовим очима и то је био тренутак када сам схватио да је време. Време да се вратим, почнем да радим и позитивним примером покажем да је све могуће уколико имате чисто срце и искрену намеру да помажете људима да опстану на овим просторима.

Како процењујете тренутну ситуацију?

– Тренутак је историјски, ја не памтим ‘мир’ са оволико сукоба нити оволико сукоба зарад ситног профитирања политиканата на уштрб оних чија егзистенција се свакодневно доводи у питање. Мала је ово бара за толико крокодила. Ако радите неки јавни посао, осим школе која је неопходна (а коју многи у овом послу на овим просторима немају или су је стекли ‘лакшим’ путем), морате да имате осећај да сте ту због људи и да без људи исти нема смисао. Свакодневно млади људи одлазе, а неслога само додатно олакшава посао онима који нас овде не желе. Нажалост, остало нас је таман толико да после нас не остане нико, а да ли ћемо остати и опстати зависи искључиво од нашег рада и залагања на терену.

Какви су Вам утисци након трогодишњег ангажмана на овој позицији?

– За три године колико сам већ у овом послу, могу да се похвалим да сам имао само један годишњи одмор од пет дана и можда десетак дана прележаних због болести. Остало сам провео углавном радно, често занемарујући приватан живот и породицу. Суботе и недеље никада не постоје и углавном се проводе у оним срединама и са оним људима до којих не стигнемо током радних дана када има превише обавеза у канцеларији. Канцеларија за питања заједница, на чијем сам челу од септембра 2015. године, је део кабинета премијера и на основу коалиционог споразума који је направљен са листом Српска, ово место је поново припало некоме из редова српске заједнице. Уз ову функцију долази и функција вишег саветника премијера за заједнице, која је овом приликом мени била ускраћена без образложења, и припала ми је функција саветника премијера и директора Канцеларије за питања заједница.

Који је мандат канцеларије за питања заједница? Да ли сте задовољни постигнутим?

– Канцеларија за питања заједница има мандат да прати имплементацију закона о заједницама (без механизма да утиче на примену истих), да извештава премијера о питањима која су битна за заједнице (поново без гаранција да се то заиста представи премијеру и пронађе решење), као и да се учествује у процесу израда политика за заједнице унутар владе и надлежних министарстава. Поред свега тога, Канцеларија располаже буџетом од око милион евра сваке године којим се располаже на основу програма за заједнице као и приоритетима унутар осам заједница као и оних који имају тенденцију да се прикључе овој групи. Балансирати између политичких представника сваке заједнице, њихових посланика, парламентарних листа, заменика министара, кабинета премијера, општина, представника невладиних организација, медија, као и представника међународне заједнице, није нимало лак задатак и готово је немогуће удовољити свима. Неки то разумеју, а неки и не. Лако је носити се са притиском када знате приоритете и када сте сигурни у одлуке које доносите свакодневно, гледајући да никоме не нашкодите а да помогнете што је више људи и групација могуће са више него скромним буџетом. Са те стране могу да будем више него задовољан свиме што је урађено, јер све што сам радио је било транспарентно, медијски испраћено и у складу са законима, што је суштински најважније.

Како изгледа процедура одобрења грантова и колико траје? На које пројекте сте посебно поносни?

– Да би било који захтев био одобрен, потребно је завршити више него захтевну процедуру како би дошли до крајњих корисника донација и грантова. Уколико се не ради о конкурсу за подршку невладином сектору или медијима, сваки захтев који долази до мене бива стављен на комисију која је формирана од три члана различитих владиних канцеларија која заседа једном месечно. Ту захтеви пролазе евалуацију приоритетности, и у многим случајевима, долази до теренског обиласка како би се утврдило фактичко стање и направио извештај. Након комисије, списак одобрених пројеката одлази до кабинета премијера где шеф кабинета врши додатну проверу случајева који су одобрени. Након тога, измењена или иста листа се шаље Секретару владе који даје одобрење да правна канцеларија провери докуменатацију и направи одлуке које потписује заменик премијера. Када одлуке стигну до заменика премијера, оне пролазе додатну проверу пројеката и захтева, након чега потписане одлуке одлазе у финансије где се региструју у трезору и исплаћују. Читав процес уме да траје и више од две недеље, што је са једне стране добро, јер смо на тај начин сигурни да новац неће завршити у погрешним рукама, као и да се он троши рационално. Јако често је неопходно убедити кабинет премијера да прихвати одређени пројекат или одобри неки захтев, и са те стране мислим да сам урадио више него одличан посао за све заједнице. Најтеже је било одобрити инфраструктурне пројекте, за које сам се изборио заједно са замеником премијера Бранимиром Стојановићем, и на које сам јако поносан. Не постоји веће задовољство у овом послу него изградити и оставити нешто иза себе, још ако је то у оним срединама у којима се данас најтеже живи, онда све то има једну посебну драж. Повратак јесте битан, али опстанак је битнији. Уколико не успемо да обезбедимо боље и квалитетније услове за живот људима који су још увек овде, и они ће отићи, а повратак ће бити бесмислен.

Како оцењујете свој рад у претходних годину дана? Да ли сте задовољни резултатима?

– Што се тиче резултата у току претходних годину дана, а узимајући у обзир све политичке сукобе, немире, проблеме које имам унутар владе и мањак слуха за моје приоритете, мишљења сам да су моји резултати далеко већи од очекиваних од стране сујетних људи и ‘неверних Тома’ који су из прикрајка једва чекали да се оклизнем и изгорим овако ‘млад и неискусан’. Жао ми је што сам их разочарао и показао да и млади људи могу да се носе са проблемима и да их активно решавају. Образовање, људскост и марљивост никада не излазе из моде. Таквих људи се заиста вреди плашити.

Да ли сте се темељно припремали за преузимање ове одговорне функције? Какви су Вас изазови сачекали? Да ли сте нечим посебно позитивно или негативно изненађени?

– На почетку свог мандата направио сам детаљну анализу свега што је урађено у претходних неколико година и видео шта је то што треба да се настави како би се одржао одређени континуитет који је неопходан за функционисање Канцеларије.
Једна од првих ствари коју сам урадио као директор био је наставак пројекта стажирања (100.000 евра) који финансира амбасада Краљевине Норвешке на Косову, а имплементира Канцеларија за питања заједница. Наиме, стотину стажиста добија прилику да проведе шест месеци у некој институцији на послу који одговара њиховом образовном профилу и на тај начин уђе у систем и препоручи себе за неки посао у будућности. По први пут смо пропорционално расподелили места где је 49 припало Србима, а 51 место припадницима осталих заједница, пропорционално њиховој заступљености у парламенту. Процес пријављивања и одабирања кандидата је био транспарентнији него икада, што говори и број од око 900 апликација које смо , примили и више од 500 интервјуа како би се одабрали они који то заиста заслужују. Поред политичког притиска са свих страна и претњи које сам примао од стране оних који су навикли да тако замазују очи својим симпатизерима којима су остали ‘дужни’ после избора, а којима су неспособни да иако на функцијама створе могућност да се запосле. Мислим да сам истрајао и нисам подлегао таквим притисцима јер оног тренутка када будем морао да се повинујем личним прохтевима и учествујем у даљем непотизму унутар српске заједнице, истог тренутка ћу напустити функцију, јер ми је циљ да чисте савести одем са исте. Због тога, овај програм добија даљу подршку Норвешке амбасаде и наредне године планирамо следећи круг стажирања који ће претрпети одређене измене и бити бољи и успешнији него претходни. Српски и албански језик ће бити обавезни током шест месеци стажирања, као и часови о раду и мандатима институција како би стажисти добили свеобухватно знање и стекли додатне вештине и језичке способности.
Учење албанског језика је до скоро било непопуларно међу Србима. Међутим, како време одмиче, јасно се показује потреба и за овом вештином, јер доноси већу предност приликом разговора и преговора са Албанцима. Као комшије и као људи, морамо да пронађемо начин да живимо и радимо заједно због заједничке будућности и будућности наше деце. Времена и околности су таква да једноставно морамо да научимо и албански, и не постоји алтернатива томе. Наше генерације нису криве за рат и због тога не треба да постоје препреке у проналажењу мотива да се слажемо и градимо боље и напредније европско друштво какво и заслужујемо. Само ми који смо на какав такав начин осетили рат знамо да не желимо још један и знамо да не желимо да наша деца имају лоше услове за школовање. Желимо средину у којој може да се живи безбедно, да се ради и ствара и да се рађају деца. У том смислу, разлике између Срба и Албанаца не постоје.

Какве сте још новине увели откако сте преузели ову дужност? Какви су Вам даљи планови?

– Поносан сам такође на процес верификације диплома који је започео током мог руковођена Канцеларијом. За само четири месеца успео сам да окупим међународу заједницу, руководство Факултета и попричам са свима како би се пронашло прихватљиво решење које неће задирати у интеграцију факултета у косовски образовни систем. Процес се ни на који начин не бави интеграцијом, већ искључиво издавањем потврда студентима да су легално стекли диплому, односно да је она заиста издата од стране Приштинског Универзитета са привременим седиштем у Косовској Митровици. Нажалост нико се није обиљније позабавио проучавањем ефекта непризнавања диплома у протеклих 17 година и бројем младих који су због немогућости да се запосле своју срећу морали да потраже у централној Србији или иностранству. Свестан сам чињенице да процес није савршен, али стојим иза тога да сам тражио максимум свега што је било на столу, да бих на крају добио минимум онога што је могуће у овом тренутку. Процес као такав не обухвата период од 1999. до 2001. године, као ни трогодишње школе које функционишу на Косову и Метохији и дан данас. То је нешто чиме ћу активно да се бавим већ почетком године како би процес био потпун и како би сваки млад човек имао једнако право да живи и ради на Косову и Метохији.

Како функционише тај процес верификације диплома и колико дуго траје?

– Тренутно функционишу три канцеларије у С. Митровици, Грачаници и Ранилугу, са тенденцијом да се отворе у још неким местима како би били доступнији и приступачнији свима. Оно што је важно напоменути јесте да је потврда о валидности дипломе призната од стране институција и компанија, и они су у обавези да квалификације дипломаца третирају као једнаке са квалификацијама њихових колега који су дипломирали на неком од факултета на Косову. До сада је верификовано око 150 диплома, највише са правног и медицинског факултета, и ти млади људи данас могу да полажу правосудне испите и добију медицинске лиценце за рад на Косову. Читав процес је прилично једноставан, неопходно је прикупити неку основну документацију која се доставља општини, где се и попуњава апликација, затим се тај захтев прослеђује Секретаријату који се налази у министарству образовања, где се и заводи. Након тога, захтев се прослеђује медијатору у процесу, односно међународној невладиној организацији ЕЦМИ која то шаље на Универзитет одакле добијамо једноставну потврду на којој они заокруже ДА или НЕ, чиме се потврђује валидност дипломе. На крају независна комисија потписује потврду која се прослеђује студенту. Читав процес траје 30 дана.

Који су пројекти од највећег значаја, по Вашем мишљењу? На које сте посебно поносни?

– Највидљивији траг на читав мој рад ће свакако оставити инфраструктурни пројекти које смо имплементирали. Оно што бих истакао јесте да нисам гледао да јачам општине које већ колико толико имају одређене буџете, већ ми је главни фокус био на оне средине где Срби нису већина, односно оне средине које су претходне власти занемаривале. Ове године смо реновирали Дом културе у Прилужју (43.000 евра)који ће ускоро понети једно знаменито име које је учинило много за српски народ на Косову и Метохији током најтежих времена. Такође, реновирали смо центар Велике Хоче и добрим делом санирали речно корито (53.000 евра). Изграђен је анекс школи у Племетини (60.000 евра), а изградња балон сале у Горњем Кусцу (54.000 евра) ће до фебруара бити готова. Укупно смо за ове пројекте издвојили око 200.000 евра, и они су неми сведоци мог рада за очување становништва у тим крајевима.
Изразито сам поносан на око 150 индивидуалних случајева којима смо помогли кроз грађевински материјал, плаћање трошкова лечења, социјанлне помоћи, подизање капацитета у виду пољопривредних машина, унапређивање бизниса. Мали Драган Станојевић из Грнчара и Стефан Томић из Доње Гуштерице су победили рак. Бака Госпођинка је добила телевизор након 17 година самачког живота у Бабљаку, бака Ката Петанић, иначе једина преостала Српкиња у Доњем Петричу, је добила нову веш машину, док бака Снежана не мора да брине око тога како да преживи зиму у лименој гаражи, јер смо јој обезбедили стамбени контејнер, а наредне године планирамо да јој изградимо кућу.
Такође, подржали смо прославе националних дана Бошњака, Горанаца, Рома, Ашкалија, Египћана, Турака и Црногораца, који још увек нису ушли у устав као заједница. За ове намене смо одвојили укупно 115.000 евра.
Поводом Новогодишњих празника, организовали смо представе и поделу пакетића за најугроженије српске средине, по први пут у последњих 15 година. Дечији театар Гето је бесплатно одиграо представу „Песник је крив за све“. Пакетићи су подељени у Гораждевцу (где смо окупили децу из Призрена, Пећи, Клине, Велике Хоче), затим у Станишору (за децу из најудаљенијих српских средина из општине Ново Брдо), и у Прилужју (за децу из Прилужја, Племетине, Бабиног Моста, Граца, Гојбуље, и осталих средина из овог краја). Такође, пакетићи су подељени ромској деци у јужној Митровици, као и школи са посебним потребама коју похађају албанска деца. Укупно је подељено 2300 пакетића и вредност пројекта је 12.650 евра. За православну нову годину, подељени су пакетићи у обдаништима и предшколским установама у општини Грачаница, и вредност овог пројекта је износила 8.200 евра. Исту традицију настављамо и ове године.
Поред свега тога, успели смо да подржимо велики број медија невећинских заједница (око 300.000 евра), као и штампање неколико књига, међу којима се истиче књига Петрита Имамија „Срби и Албанци кроз векове“. Често је било неразумевања за такве и сличне пројекте, али једним упорним и преданим радом смо успевали да дођемо до крајњег циља, што је суштински било најважније.
Са УНДП-ом смо успешно реализовали пројекат „Брзи одговор“. Пројекат се састоји из следећих компоненти: подршка малим подродичним бизнисима у пољопривреди (75.000 евра), подршка НВО сектору (20.000 евра), и брз одговор на проблеме заједница (55.000 евра). Пројекат је у последњој фази реализације и читава документација, као и успешне приче, ће бити објављене у документарцу који планирамо да снимимо заједно са шефом мисије.
На крају, последње у низу али не и најмање важно, јесу и пројекти који се тичу омладине, културе и спорта. Више од 30 организација је подигло своје капацитете и започело озбиљнији рад са омладином и организовањем догађаја за младе. Долазили су нам у госте Милан Васић, Милан Калинић, Драган Маринковић Маца, Ван Гог, Партибрејкерси, Црвена Звезда, и многи други, управо активностима које је подржала Канцеларија. Настављено је певачко такмичење „Моја прва шанса“, на десетине фудбалских, атлетских, одбојкашких, кошаркашких и тениских клубова је добило нову опрему, школе су добиле нове табле и кошеве, културно уметничка друштва нове ношње, као и прилику да се такмиче широм Балкана. Поносан сам на младе атлетичаре из Прилужја који се такмиче широм Балкана, и увек нам се враћају са медаљом, као и на тенисере који играју за тениски клуб Грачаница и који од 2011. године држе прво место на Косову. Помогли смо позоришни фестивал „Јоаким Вујућ“, као и филм „Споразум“ који је иначе први играни филм који је сниман на Косову и Метохији после рата. За ове активности је утрошено око 400.000 евра.

Какви су Вам планови за наредну годину?

– Листа ствари које су урађене за само годину дана, са више него скромним буџетом, је по мени импозантна. Нисам од оних који пишу и говоре хвалоспеве о себи и свом раду, али зато су резултати ту да посведоче о томе. За наредну годину имам много планова, од подизања капацитета унутар Канцеларије, до нових програма и пројеката који ће се бавити анимирањем и запошљавањем омладине. Пре свега планирам да се окружим младим и паметним људима који ће моћи да ми помогну у вођењу Канцеларије својим знањем у одређеним областима. Успоставићемо бољу комуникацију са министарствима чије надлежности се подударају са захтевима који нам пристижу како би имали бољу координацију и како би их ‘мотивисали’ да свој посао раде боље. Веома често, Канцеларија подржава захтеве и пројекте који би у начелу требало да буду подржани од стране њих.
Наставићемо добру сарадњу са међународном заједницом, а посебно са амбасадом Краљевине Норвешке која је била наш највећи пријатељ и неко ко је подржавао наше иницијативе и идеје на сваки начин. Са амбасадом ћемо развити програме запошљавања омладине кроз различите програме субвенционисаног запошљавања, као и донацијама за бављење приватним пословима. Оно што ће за нас бити најважније јесте њихова подршка у „мотивисању“ институција и јавних компанија да испоштују уставни минимум од 10% заједница, и од тога нећемо одступати. Само тражимо да се закон поштује, а уколико се већ не поштује, нека ово питање избаце из Устава и закона, па онда нећемо више инсистирати на поштовању истог. Поред тог закона, ту је и закон о употреби језика, али и многи други који се тичу заједница, а који своју примену на терену још увек чекају. Радићемо на механизмима који би осигурали примену истих.
Разочаран сам и безбедоносним стањем, али то је питање које ћемо, надам се, решити почетком године запошљавањем Срба у полицијску службу у најнестабилнијим срединама. На тај начин, можда нећемо спречити инциденте, али ће се народ сигурно осећати безбедније и заштићеније. Ове године смо такође поставили камере у Гораждевцу, и од тада тамо нисмо видели нити један инцидент. Поред надзорног система, неопходно је побољшати и инфраструктуру у виду бољег ограђивања имања, што је такође још једна могућност коју треба испитати, јер је немогуће свуда инсталирати надзорни систем.
Планирам да имам месец ротирајуће канцеларије где ћу проводити по један дан у различитим местима, где ћу моћи да саслушам проблеме људи и пробати да нађем начин за њихово решавање. Наставићемо да помажемо индивидуалне случајеве, али и да подржавамо невладин сектор, као и медије који су данас једни од најугроженијих у својој професији на Косову.
Нисам био постављен да се бавим политиком на овој позицији, тако да ћу настојати да се не бавим њоме ни у будућности. Није битно ко припада којој струји или странци, иако је то овде многима битно, они ће настојати да раде ствари како су навикли да их раде, а ја ћу гледати испред себе и у будућност ове деце. Негде у будућности ћемо се састати и видети ко је урадио колико. Ја ћу стајати усправно и подигнуте главе, знајући да сам сваки атом своје снаге потрошио за добробит друштва, а не на сопствену добробит. Ту ћемо се разликовати и ту ће бити неславан крај оних слабо писмених и сирових политичара због којих овај народ на Косову и Метохији и дан данас пати и трпи.
(Извор: B92 / Наш план)