Јеремићу Вуку Бранковићу и његовим папагајима Санди Бунди Рашковић Ивић и Ђорђу Влаху Вукадиновићу Срби са Косова и Метохије су кост у грлу и стални извор фрустрације, али томе су криви он сами, а не ми.

Не можете у разговорима са страним дипломатама да обећавате концесије по питању Косова и Метохије или да оправдавате у иностраним медијима масовне злочине против Срба, надајући се да се за то никада неће дознати, а онда када се дозна тражити од грађана да се разболе од колективне амнезије.

Када тврдите да је српски народ починио геноцид или када „Олују“ назовете легитимном војном операцијом то нужно оставља траг у вашој политичкој биографији и не можете да се љутите на грађане који оправдано сумњају у ваше добре намере. 

И за то што Јеремић Вук Бранковић и Санда Рашковић Ивић нису радо виђени на Косову и Метохији криви су они сами, јер док су живели удобно са дипломатским платама и отвореним рачунима за трошкарење по свету нису мислили ни на Косово и Метохију, ни на Србе који овде живе.

 Тада је режим, у чијој су служби били, потписивао катастрофалне договоре са Приштином, а они су уживали своје дипломатске привилегије не марећи нимало за положај и интересе најугроженијег дела свог народа.

Срби на Косову и Метохији то природно не могу да им забораве. 

Са друге стране, Александар Вучић је наше гостољубље и подршку заслужио национално-одговорном политиком и поштењем које, опет не због наше кривице, недостаје онима који прижељкују нашу подршку, али је никада неће добити.