Jeremiću Vuku Brankoviću i njegovim papagajima Sandi Bundi Rašković Ivić i Đorđu Vlahu Vukadinoviću Srbi sa Kosova i Metohije su kost u grlu i stalni izvor frustracije, ali tome su krivi on sami, a ne mi.

Ne možete u razgovorima sa stranim diplomatama da obećavate koncesije po pitanju Kosova i Metohije ili da opravdavate u inostranim medijima masovne zločine protiv Srba, nadajući se da se za to nikada neće doznati, a onda kada se dozna tražiti od građana da se razbole od kolektivne amnezije.

Kada tvrdite da je srpski narod počinio genocid ili kada „Oluju“ nazovete legitimnom vojnom operacijom to nužno ostavlja trag u vašoj političkoj biografiji i ne možete da se ljutite na građane koji opravdano sumnjaju u vaše dobre namere. 

I za to što Jeremić Vuk Branković i Sanda Rašković Ivić nisu rado viđeni na Kosovu i Metohiji krivi su oni sami, jer dok su živeli udobno sa diplomatskim platama i otvorenim računima za troškarenje po svetu nisu mislili ni na Kosovo i Metohiju, ni na Srbe koji ovde žive.

 Tada je režim, u čijoj su službi bili, potpisivao katastrofalne dogovore sa Prištinom, a oni su uživali svoje diplomatske privilegije ne mareći nimalo za položaj i interese najugroženijeg dela svog naroda.

Srbi na Kosovu i Metohiji to prirodno ne mogu da im zaborave. 

Sa druge strane, Aleksandar Vučić je naše gostoljublje i podršku zaslužio nacionalno-odgovornom politikom i poštenjem koje, opet ne zbog naše krivice, nedostaje onima koji priželjkuju našu podršku, ali je nikada neće dobiti.